'Pokloni mi ovaj duks.'- rekla si te prohladne večeri. 'Sviđa mi se jer je tako topao i siguran, osjećam se kao da sam u tvom zagrljaju.' I poklonio sam ti, rekavši da ga možeš nositi samo kada nema mene da ti zagrijem srce i otjeram hladnoću iz kostiju. Dugo ga nisi oblačila i samo ti je zauzimao policu u ormaru...Evo, prošla je već godina i polako se čuju koraci zime na pragu našeg grada. Fališ mi, da te zagrlim i da nas prožme ljubavna toplina pa da se oko nas otope svi snijegovi i svi vjetrovi da utihnu. Ali, toga nema više. Samo da znaš hladno mi je, ali u mom srcu svaki puta se rasplamsa ona stara vatra kada te vidim kako uvečer šetaš u tom duksu. Znam da ti je toplo i da se nećeš prehladiti..ali najvažnije je što znam...znam da ti falim.